– Dok su moji drugovi spavali ili se igrali po ulici, ja sam odlazio s ocem da radim. Na posao smo kretali u osam uveče, a završavali oko četiri-pet ujutro. Sećam se da smo uvek posle posla išli na ćevape, a ja bih redovno zaspao na zadnjem sedištu s lepinjom u rukama – priseća se kroz smeh naš sagovornik i dodaje da, kao i u svakom poslu, i pekari mogu da napreduju.
– Posle noćnih smena sledi napredovanje i ustajanje u pet. Na poslu sam radnim danima već u šest, pošto je ovde samo dorada peciva, a vikendom idem u proizvodnju. Specijaliteti su mi kroasani i rol-viršle, a za burek i pite treba biti baš veliki majstor. Zanat sam učio od oca i strica, a ako čovek želi da uspe, mora stalno da se usavršava, bez obzira na to kojim poslom se bavi – napominje Marko.
Neumoran
RADI I STUDIRA
Od ovog posla može da se živi, ali mora mnogo da se radi. Nekada radim i po 12 sati. Malo spavam, ali to mi ne pada teško, tako je oduvek, tako je i meni i sestru naučio otac, koji je bio vojno lice. Rano smo stekli radne navike, pa mi valjda zato i nije problem da kada skinem pekarsku kapu i kecelju, dođem kući i sednem da učim – objašnjava Gračan.
kurir.rs
