1. Djecu sam uvijek stavljala na prvo mjesto
Lako je voljeti svoju djecu. Potrebno je vrlo malo truda i oni vas obožavaju, bez obzira na sve. Brak je ipak mala suprotnost: to je posao. A kad god se moj brak počeo osjećati kao da obavljam težak rad, ja bih izašla s djecom napolje ili u šetnju ili u kino. Često sam planirala ove avanture kada sam znala da moj muž ne može ići (ili da mi ne pokvari ugođaj). Govorila sam samoj sebi, sve je u redu, on ionako radi, a nekako mi se uvek činilo da mu se ne ide na porodične izlete.
Izabirala sam da većinu noći s djecom spavam u sobi, okrivljujući muža da jako hrče i neka se odmori jer nam ionako djeca nekoliko puta upadaju u sobu tražeći nešto ili se plaše da spavaju sami. Kao rezultat toga, jedva da smo na sat vremena bili sami, a nikada nismo proveli noć bez djece. Pa, možda jednom godišnje na našu godišnjicu.
2. Nisam postavila (ili nametnula) granice sa svojim roditeljima
Bili su često u našoj kući, ponekad bi dolazili nenajavljeni i ulazili slobodno u kuću. Oni bi „pomagali“ oko kuće i radili stvari koje ih nikada nismo tražili, poput prostiranja veša. Odlazili bi s njima na odmor. Ispred nas bi prevaspitavali našu djecu. Moji strahovi su me usporavali da napravim granicu i postavim pravila ponašanja mojih roditelja. Moj suprug se, doslovno, oženio cijelom mojom porodicom.
3. Rijetko smo vodili ljubav. I postala sam zanovijetalo
Mislila sam da je ljubav iskrenost, ali svi znamo da istina boli. Dok smo se osjećali udobnije (čitaj: ljenji) u našem odnosu, bila sam preumorna za akcije. A kada bi nešto i učinio stalno bi ga napadala: „zašto si to učinio“?
Umjesto da sam mu pomagala da izgrađuje svoj ego, ja sam ga ponižavala. Često sam mu govorila kako mu posao i nije baš neki i kako sigurno odlazi samo da gleda svoje mršave koleginice ( jer ja sam imala viška kilograma).
Stalno sam mu prigovarala kako radi sve pogrešno, a iskreno, on samo nije radio po mom. Ponekad sam razgovarala s njim kao s djetetom. Kontrolisala sam porodične financije i njemu prigovarala za svako nepromišljeno trošenje.
I u spavaćoj sobi, pogodili ste – radio je sve pogrešno, a nisam se sramila reći mu to. Kako se naš brak raspadao, stalno sam tražila greške i greške kako bih mogla da opravdam svoju superiornost. Na kraju dana, više nisam osjećaja poštovanje prema njemu, što sam mu i pokazivala.
4. Nisam se trudila da naučim da se borim na pravi način
Znam da zvuči čudno predložiti da postoji pravi način borbe. Ali postoji. Imala sam tendenciju da sačuvam mir u našoj kući ako držim usta zatvorena kad mi stvari stvarno smetaju, ali nisam. Kao što možete zamisliti, sve male stvari koje su me izluđivale prerasle su u ogromnu kuglu ljutnje koja će se povremeno pretvoriti u veliki, stvarno zastrašujući napad. Sada kada se osvrnem unazad, bila sam očigledno jedna obična zastrašujuća kučka tokom tih epizoda.
Pišem ovo s nadom da ću nekako vratiti svog sada bivšeg supruga natrag. I molim ga za oproštaj. Pišem ovo jer ne mogu da verujem koliko sam dugo držala glavu u pesku. Nadam se da će druge žene kroz moju priču barem malo shvatiti koliko mi žene možemo uništiti jednu porodicu.
I dok sam još uvek uznemirena što je moj suprug odlučio da riješi naše probleme u krevetu druge žene, ipak priznajem da ga je moje ponašanje i gurnulo tamo.
(zenskikutak.rs)
