Vozač kamiona sam. Svaki put kada vozim turu prema Mađarskoj, prolazim kraj jedne kuće u kojoj stanuje dječak koji ima Daunov sindrom.
On često stoji na terasi kuće, i maše ka vozilima. Svaki put kada ga vidim pritisnem trubu. Mali se tada smije, skače od sreće i maše rukama…
Jedan dan odlučim da ga iznenadim, kupim onaj dječiji automobil na akumulator i kada sam stigao do njegove kuće tu napravim veliki zastoj, izađem iz kamiona i iz prikolice iznesem automobil. Dolazim ispred kuće njegovi već izašli napolje i grle me.
Ljudi moji suza je bilo na sve strane. Dječak je došao do mene zagrlio me i zahvalio se te je otrčao do sobe i donio mi crtež kamiona. Malac je bio jako sretan, a sretan sam i ja. Ponekad je potrebno sasvim malo da bismo bili sretni.
