Milica i njen momak su dugo vremena radili kao kuhari, odnosno pekari u restoranima po Beogradu, gde su nalazili nevjerovatne uslove u kojima se prave specijaliteti.
„Strpljivo sam šutila, ali ne mogu, moram da progovorim. Imala sam zadovoljstvo da jedan period života radim u pekarama, a u isto vrijeme moj momak je radio u nekoliko restorana kao kuhar. Pobjegli smo iz te industrije, a evo i zašto:
Ti bureci od i pice koje kupujete u pekari uglavnom se proizvode u prostorijama po kojima gamižu bubašvabe, a protrči tu i neki miš, pa i pacov.
Radila sam u pekari u kojoj praviš sendviče i ako ti uđe mušterija i moraš sendviče da ostaviš na 5 minuta, kada se vratiš, po njima gmižu bubašvabe.
Ono što se uradi je da rukom rastjeraš bubašvabe, i završiš sendvič. Svaki hljeb, kifla i ostalo što padne na pod se vraća na policu. One pečurke na pici se ne peru prije upotrebe.
Mislila sam da je u restoranima bolje, ali ne. Moj dečko je radio u ekskluzivnom restoranu i sjećam se kada sam ga zvala da je rekao da je rastrojen, jer ga je mnogo uznemirio prizor tri pacova koja su upala u šerpu sa grahom.
Savjetovao me da nikad ne jedem tamo, jer se namirnice čuvaju na neadekvatan način (stoji krompir u vodi u frižideru po 2 dana, služe suhomesnate proizvode sa isteklim rokom itd.
Sjetite se priče o sendviču i bubašvabi kad vam padne na pamet da uđete u pekaru.”
