Imam 33 i nikad se nisam poljubila

Ponekad je potrebno da se suočite sa bolnom istinom o događajima iz vašeg života tako što ćete ih nekome ispričati ili ćete napisati sve što vas boli. Imam 33 godine i nikad se nisam poljubila. Jedini momak koji je želeo da me drži za ruku ubijen je još u vreme dok je pokušavao da nađe neku zgodniju devojku s kojom će izlaziti.

Koliko znam, nisam privukla ama baš nikog ko me je uživo video. Za mnom ne zvižde niti mi dobacuju. Jedine veze koje sam imala bile su onlajn. Jedini momak koji me upoznao samo me je prijateljski zagrlio. Upoznavala sam ih još nekoliko, tih što bismo se muvali preko interneta, i svaki put bih posmatrala kako im umire želja da za mnom onog trenutka kada me vide.
Često pomislim da sam jedina žena na ovom svetu koja nikada nikoga neće privući. I stidim se toga – delom i zbog toga što o tome nisam razgovarala ni sa kim.
O devičanstvu se danas priča kao o nečemu što pripada zatucanim religioznim uverenjima, fizičkoj grotesknosti ili društvenoj neprihvatljivosti. Niko ne govori o tome da seks nekome nikada i nije bio ponuđen i da toliko javno bavljenje tom temom nekoga ozbiljno može da povredi. Seksualno neiskusni (naročito mi koji nismo ni imali šanse da pređemo u suprotni tabor) osećaju snažan poriv da sakriju tu činjenicu ostavivši ljude da misle kako imaju „normalnu“ seksualnu prošlost. Tako je mnogo lakše nego pokušavati da im ispričate istinu, a i manje je bolno.
Dok sam odrastala, najčešće se pričalo o tome kako da kažete „ne“, kako da vas ne prisile na seks, kako da odbijete dečka iskreno i bez straha. Moji nastavnici i mnogi prijatelji nikada mi nisu govorili o tome šta da radim kada me niko ne prisiljava na seks, kada me niko ne poziva na sastanak. Kao tinejdžerka bih drhtala od uzbuđenja čak i od pomisli da postoji mogućnost da ću nekom reći „ne“. Samo što nikada nisam dobila priliku da to uradim.
Mislila sam da će biti bolje kad odem na koledž. Naravno, pametnije momke ću valjda privući bar inteligencijom. Umesto toga sam sklopila brojna prijateljstva s momcima s kojima sam i danas bliska, ali me nijedan nije pozvao da izađemo. Niko nije pokušao ni da me odvede na neki događaj ili u bioskop. Nije bilo ni nagoveštaja o muvanju. Doduše, da me roditelji nisu vaspitali konzervativno, možda bih se nekad i usudila da nekog ja pozovem na sastanak umesto da čekam, ali to mi je bilo nezamislivo.
Bila sam mnogo zbunjena. U filmovima vam se to ne dešava. Romani se tako nikad ne završavaju. Mnoge moje drugarice su se ili udale nakon koledža ili su imale bar po jednog momka. Očajna, nisam mogla a da se hiljadu puta ne zapitam: zašto nikoga ne zanimam?
Da li je to zbog mog tela? Bucka sam, oduvek, ali znam mnoge duplo deblje od mene koje su u srećnim vezama.
Da li je do mog lica? Nikada nisam sebe smatrala lepom, ali znam mnoge ružnije koje su pronašle ljubav.
Da li je do mog karaktera? Jesam stidljiva i pomalo rezervisana (ako mi pomenete „Ratove zvezda“ ili film „Dina“, tad nećete moći da me ućutkate), ali uopšte nemam problem da razgovaram sa prijateljima. Član sam nekoliko društvenih grupa i uživam da provodim vreme s prijateljima. I tako, posle mnogo promišljanja, nisam uspela da pronađem dovoljno ubedljiv razlog zašto nikoga dosad nisam zainteresovala kao žena. Ni tad, a ni sad, desetak godina nakon koledža, kad je i dalje situacija ista.
Ipak, u poslednje vreme uspela sam donekle da se pomirim sa tim da sam singl.
Nekoliko puta sam pokušavala da pričam o ovoj temi. Međutim, ljudi misle da svako mora da ima neko emotivno iskustvo i da sam i ja, s obzirom na moje godine, sigurno imala nekoliko intimnih veza. Ja tada pokušavam da ih uverim da nije tako, podsećam ih da biti devica u mojim godinama nije ništa sramotno i da automatski ne znači da će vam se seks dogoditi kada odrastete. A oni retki koji osete svu moju bol pokušavaju da mi objasne kako sigurno nisam primećivala momke koji su bili zainteresovani za mene ili da budem i dalje svoja i da će se udvarači vremenom pojaviti.
A to me je najviše i bolelo, to apsolutno odbijanje drugih da poveruju u moju priču, insistiranje na tome da uopšte nisam spoznala sebe i svoj život. Čak sam se trudila da shvatim zašto moja priča druge uznemiruje. Možda zato što unosi zrno nesigurnosti u svaku vezu, možda se zapitaju da li je to što oni rezultat puke slučajnosti. Možda su i sami pronašli svoje partnere nekim čudom, koje mene nikako da poseti. Zato im je lakše da racionalizuju moju priču i zato pokušavaju da je objasne činjenicom da uzrok problema leži u nečemu što ja ne radim. Ali me svi, doslovce svi, ubeđuju da nisam neprivlačna i da se u tome ne krije problem. I ne krijem se od sveta. Radujem se svakom uspehu svojih prijatelja, idem na njive svadbe, krštenja dece, rođendane…
Volela bih da mogu više da govorim o drugima koji imaju isti problem, ali nažalost takve ne poznajem lično. Imam mnogo prijatelja koji su trenutno sami, ali to doskoro nisu bili. A prema zvaničnoj statistici, samo dva odsto žena starosti od 25 do 44 godine nikada nije imalo vaginalni seks. Sigurno su neke od tih devica, baš kao i ja, želele fizičku bliskost s nekim, ali je nikada nisu doživele. I kriju svoje priče iz straha da će ih drugi osuđivati, da će im se smejati ili, što je još gore, da će ih sažaljevati. Svima nama nedostaje podrška – ponajviše onih sa istim problemom.
Pitanje s kojim se danas sve više suočavam je da li da nastavim da se trudim. Još sam mlada, ali sam nekako drugačije mlada. A onda pomislim – ako dosad niko nije hteo da ima sa mnom ništa više od zagrljaja, što bi se to s godinama promenilo? A ne želim da budem sama zauvek! Želim da me neko bar jednom poljubi. Verovatno ću to želeti do kraja života.
Svaka od nas ima svoju priču, a ovo je moja.