U bazenu i pored njega bilo je, koliko sam uspela da procenim na prvi pogled, dvadesetak devojaka. Nije se moglo reći koja je lepša. Za savremene ukuse svaka je imala po nekoliko kilograma viška, ali za ukuse prostora na kojem smo se našle bile su idealne.
Čovek iz moje pratnje mi je pokazao da se mogu osvežiti u bazenu. Rekla sam mu da nemam kupaći kostim, a on mi je pokazao na jednu malu prostoriju, svu u cveću, sa desne strane bazena. Prošetala sam do nje, nije bilo vrata, a na sredini prostorije stajao je sto na kojem su bili poređani preparati za negu tela, najboljih i najpoznatijih svetskih firmi. Na povećoj polici, suprotno od vrata, bili su kupaći kostimi, videlo se neupotrebljavani. Izabrala sam jedan, obukla ga i spustila se u bazen. Na desetak metara od ruba bazena bio je zid visok oko tri metra i tako na dve strane. Ostale dve zatvarala je palata, odnosno njen depadans. Izmedu zida i ruba bazena bili su pravi nanosi cveća, među kojima je dominaralo rastinje ružičastih cvetova. Sve je delovalo kao iz bajke.
Okretala sam se oko sebe, zamahivala plivajući, a onda sam osetila nečiju ruku na leđima. Bila je to Holanđanka. Silno sam se obradovala, ali ona je odmah otplivala na drugu stranu. Shvatila sam to kao poziv i krenula za njom. Sačekala me ispod slapa, uranjajući u vodu i pojavljujući se iznad nje.
foto Profimedia“Znam kako se osećaš, ja sam ovde dve godine. Biće prilike za razgovor, od danas ćeš često biti sa nama, ali vodi računa da previše ne razgovaraš ni sa jednom od nas. Zapamti samo jedno, odavde niko nije pobegao i ne misli o tome. Svaka od nas ima različita iskustva, sve zavisi od tebe. Znam da su ti rekli o četvorogodišnjem boravku i stanu u bilo kojem kraju sveta, ali nijedna od nas ne zna da li je to istina. Nekoliko devojaka otišlo je odavde za ove dve godine, ali ko će znati gde. Na ovaj bazen možeš da dođeš svakog dana, ali više bih volela da se viđamo u teretani. Tamo ćeš verovatno sutra”, rekla mi je Anet i otplivala.
Često smo se sledeće nedelje viđale na bazenu i u dvorani sa najsavremenijim spravama za bildere. Ona je nekako isposlovala da radimo zajedno, spravu pored sprave. Kasnije mi je kazala da je uspela u tome zahvaljujući jednom od ljudi iz pratnje, stražara, koji pokazuju više razumevanja za želje devojaka nego drugi.
“Oni su bezopasni”, nasmejala se Anet, pokazujući na naše stražare.
“Nijednu od nas prstom nisu dotakli”, kazala je Holanđanka.
Od nje sam čula da su ostale devojke uglavnom iz Evrope i da su neke od njih, po sopstvenom priznanju, pre dolaska u Dubai bile prostitutke visokog ranga. Dakle ona kategorija koja “radi” po luksuznim hotelima i kao pratnja poslovnim ljudima najviše klase. Zaboravila sam da kažem da je dva dana po dolasku počeo lekarski pregled -vodali su me od stomatolaga do ginekologa i nakon detaljne medicinske kontrole moga tela rečeno mi je da sam izuzetno zdrava. Sve devojke su prolazile taj put, a Anet mi je kazala da su takvi sistematski pregledi dva puta godišnje.
“Jesi li bila kod Gospodara?”, upitala me jedno popodne na bazenu moja prijateljica Holanđanka. Kad sam joj rekla da nisam samo se smejala, odbijajući da govori detalje. Pošto sam sa njom postala vrlo bliska, osećala sam da je osoba od poverenja. Upitala sam je koliko često ostale devojke odlaze u odaje čoveka čije smo vlasništvo.
“Draga moja, toliko retko da se na to i zaboravi”, odgovorila je i dodala: “Ali zato postoje drugi načini da zadovoljiš ono što priroda traži od tebe”, kazala je zagonetno se smešeći.
Istog dana, naveče, moj sobar je upitao želim li da večeram u sobi ili možda u bašti, sa još nekoliko devojaka, jasno, tražila sam ovo drugo, iznenađena ponudom. Ali osetila sam da se nešto menja u tretmanu prema meni. Verovala sam da je prošao period ocenjivanja, probe ili nečeg sličnog. Na večeru sam otišla, jasno u pratnji. Proveli su me kroz jedan deo parka. Shvatila sam da prolazim nedaleko od bazena. Iza žive ograde ugledala sam svetlo. Došli smo do ulaza i ja sam shvatila da je to mesto gde ću da večeram. Na uzdignutom podijumu bilo je dvadesetak stolova, bašta je bila elipsastog oblika sa vodom okolo i jednom malom fontanom u sredini. Cveća je bilo neubičajeno mnogo, možda čak i više nego oko bazena. Nikad mi neće biti jasno kako su i na koji način doveli toliku vodu u palatu i oko nje, u te silne bazene, fontane, veštačke vodopade.
Određeno je da za večerom sedim sa jednom devojkom koja je bila mojih godina, imala je tamniju kosu od moje, ali mogla se smatrati plavušom. Razgovor smo počele ocenama hrane, a onda me ona, na prilično lošem engleskom, upitala iz kojeg sam kraja sveta. Spomenula sam Evropu.
foto Profimedia“Draga moja, sve smo mi ovde iz Evrope. Možda su dve-tri Amerikanke, ali pitam te iz koje zemlje. Spomenula sam Jugoslaviju, na šta je moja sagovornica podigla glavu i malo zadržala pogled. Nastavila je da jede i ćuti. Kada su moj i njen čuvar odšetali do stola sa pićem i počeli razgovor, udaijeni od nas dvadesetak metara, moja nova poznanica je poluglasno rekla.
“Ja sam Čehinja, znam Jugoslaviju, tamo sam dolazila na letovanje sa roditeljima. Iz kojeg si dela Jugoslavije?”, upitala me je.
“Iz Srbije”, kazala sam.
“Ovde je do pre pet meseci bila jedna devojka iz Srbije, ali nisam se družila sa njom i ne znam kako se zvala”, rekla je Čehinja.
Ja sam se prosto skamenila. Nisam mogla da verujem. Pitala sam je da li je sigurna, a Irena je, jer tako se Čehinja zvala, potvrdno klimnula glavom. Tražila sam da mi opiše tu moju zemljakinju, koju je zadesila ista sudbina.
“Bila je slična tebi, samo malo niža i spominjala je često Beograd i Novi Sad, tako da nisam sigurna gde je živela pre dolaska”, kazala je Irena.
Nakon večere, dugo sam stajala na balkonu i osluškivala glasove noći. Osećala sam tišinu i mir koji bi za svakog neupućenog bio opijajući, ali ne i za nas koje smo ovde i koje znamo šta se krije iza zidina predivne palate. Razmišljala sam o toj devojci, htela sam da saznam još nešto, sa kim je bila posebno dobra, kako se zvala, u kom delu palate je bila, zašto je nema, da li ona pripada onim devojkama koje su “odslužile” svoje četiri godine i sada vidaju “rane” u nekoj od svetskih metropola. I to mi je postala uteha, ta pomisao da ću za ovo što me snašlo ipak dobiti neku nagradu. Bio je to novi dokaz poraza.
foto ProfimediaSutradan, nakon doručka, moj čuvar je predložio da prošetamo. Znala sam da ne smem da odbijem. Ćutala sam i krenula uporedo sa njim. Verovala sam da me vodi kod Gospodara, da je došao trenutak zbog kojeg sam ovde. Obilazili smo delove palate, laganim korakom, koji mi je ostavljao dovoljno vremena za razgledanje. Divila sam se raskoši, predivnim a krajnje jednostavnim detaljima uradenim u orijentalnom stilu, parku koji mi se učini nepreglednim, a u stvari je bio savršeno isprepletan i obrastao u zelenilo. Sve je to davalo utisak veličine, monumetalnosti. Zastala sam da uberem jedan izuzetno lep cvet, jarkocrvene boje. Moj stražar je samo klimnuo glavom. Prošli smo pored jednog bazena za koji nisam znala, a ono što me iznenadilo bila je diskrecija. Naime, stražar me povukao za ruku, dajući mi do znanja da krenem jednom stazom u desnu stranu. To nas je dvadesetak metara udaljilo od bazena, inače mnogo manjeg od onog u kojem sam se kupala. Krajičkom oka zapazila sam da je u bazenu nekoliko devojaka i da su sve na okupu i to oko jednog muškarca. Kada sam zastala da se uverim u ono što mi se učinilo, moj stražar je stao ispred mene i pokazao da nastavim put. Vodio me do bioskopske dvorane, za koju takođe nisam znala, do velike biblioteke i kroz jedan prostor veličine rukometnog terena, koji bi se mogao opisati samo kao botanička bašta, jer je na relativno malom prostoru raslo mnogo različitih biljaka, drveća i zelenila.
foto ProfimediaU sobi sam se odmarala, slušajući muziku sa jednog od kanala radio-prijemnika, koji to u stvari nije bio. Imala sam mogućnost da pritiskom na jedno od četiri dugmeta slušam određenu vrstu muzike. Mogla sam da biram klasiku, rokenrol, džez i orijentalnu muziku. Nikada pre nisam slušala klasiku, ali sada mi je godila.
Odjednom sam na vratima začula kucanje. U sobu je ušao moj sobar, stražar, đavo će ga znati šta mi je bio, a iza njega Hafez. Ljubazno se poklonio, upitao jesam li dobro raspoložena, kakva je hrana i slične gluposti. Gledao me pravo u oči i rekao:
“Gospođice, Gospodar želi da vas vidi. Večeras ćete biti u njegovim odajama. Spremite se, doći ćemo po vas posle večere”.
Jasno, nisam mogla ništa da jedem. Glavno jelo nisam ni okusila, za stolom sam sedela sa jednom devojkom iz Francuske. Ona je bila izuzetno dobro raspoložena. Pojela sam samo jedno parče ananasa i krenula ka sobi, ali me stražar usmerio u drugom pravcu. Išla sam za njim. Posle pedesetak metara, malo parka malo nekakvog hodnika, ušli smo u jednu prilično veliku sobu, koja je na sredini imala ukopanu ogromnu kadu. Unutra su bile dve devojke koje sam viđala na bazenu. Bile si gole i nisu obraćale pažnju na mene i mog pratioca. Doduše, on je odmah napustio sobu, a ja sam ko poslednja budala stajala i gledala u zid.
Čula sam da me jedna od onih devojaka doziva. Okrenula sam se i videla da mi daje znak da se skinem i uđem u mali bazen, kadu. Lagano sam skinula odeću sa sebe i ušla u vodu koja je mirisala kao i cela soba. Voda je imala neku čudnu zelenkastu boju, ali ubrzo sam shvatila da ona dolazi od raznih tekućina za kupanje, koje su stajale sa strane u staklenim posudama i koje su moje devojke sipale povremeno u vodu. Jedna od njih mi je prišla, pomilovala me po grudima i upitala da li mi je ovo prvi put da idem kod Gospodara. Klimnula sam glavom.
“Ne plaši se, nas dve imamo iskustva”, rekla mi je.
Posle pola sata, možda ceo sat, nisam imala osećaj za vreme, u sobi se čula muzika nekog, meni nepoznatog, muzičkog instrumenta. Trajalo je to nekoliko sekundi, devojke su izašle iz bazena. Došlo je vreme da upoznam Gospodara. Bile su ogrnute u neke svilene omotače. Krenula sam malim hodnikom. Ispred nas je išao jedan mladi čovek, koji mora da je stajao iza vrata dok smo se kupale. Priznajem, imala sam tremu ili nešto slično tome.
Vrata su se otvorila i nas tri smo ušle u sobu koja je, kad sada vraćam film i pokušavam da je procenim, imala oko 100 kvadratnih metara. Kao dobar četvorosoban stan. Soba je imala dva nivoa. Nekoliko metara od ulaznih vrata počinjao je drugi nivo, viši od prvog za tridesetak santimetara. U tom delu sobe stajao je ogroman krevet, presvučen crvenom svilom.
foto ProfimediaNikada u životu nisam videla toliki krevet. Njih dve su se bacile i počele da se valjaju po ležaju. Gledala sam oko sebe, a onda začula da se levo od mene otvaraju vrata. Pogledala sam i videla čoveka kojeg sam odmah prepoznala. Bio je to onaj gospodin koji me pre više dana, kada sam prolazila parkom, pozvao i kojem sam prilično drsko odbrusila da me ostavi na miru. Bila sam kao paralizovana. To je, dakle, moj Gospodar, za čije uživanje Majkl i Hafez putuju po svetu, nalaze zgodne i lakomislene devojke, kakva sam i sama, i dovode ih ovom čoveku na uživanje”, ispričala je Beograđanka.
(beogradin)
